SOLIS - TO JE IME ZA VAŠ DOM!

Gabriela Orosi intervju
SOLIS-NEKRETNINE 08-Apr-21 799 2

Gabriela Orosi intervju


Pre svega sam bazirana na posao kojim se bavim pa bih rekla da sam agent u prodaji nekretnina u vrlo uspešnoj kompaniji agenciji  „Solis“ nekretnine iz Novog Sada, koja se uspešno bavi ovim poslom dugi niz godina, svakim danom se sve više širi i za koju radi sve veći broj agenata.

Volim svoj posao i obožavam da se bavim poslom prodaje nekretnina, ali ne zato što moram nego jednostavno u ovom poslu uživam. Verovatno je ta moja ljubav prema ovom poslu i nekretninama ključ mog uspeha.


Moja ljubav prema ovom poslu i nekretninama verovatno je ključ mog uspeha!!!


Gabriela je privatno supruga i majka, ali bih naglasila da kada zatvorim iza sebe vrata od firme u kojoj radim, nije da baš dođe do potpune transformacije, ali mogu reći da sam onda ipak jedna sasvim drugačija osoba sa drugačijim interesovanjima za razliku od onih poslovnih kada radim.


Gabrijela
 

Kada me pitaju šta volim a da to ne ispadne neki šablon, često kažem da imam dovoljno godina i da mogu konstatovati kako imam puno životnog iskustva, mada mogu reći i da volim sve ono što vole i mladi, jer se i osećam tako. Moje kolege sa posla vole da se našale na tu temu, mada možda to nije ni šala na neki način, ali često kažu kako moje ponašanje ne pokazuje godine koje imam.

Pre svega ne volim laž i to je nešto što može da me izbaci iz takta, mada se trudim da to onda ne pokazujem. Ponekad u životu to čovek ne može uvek i da proguta, a generalno ne volim nepravdu.


U suštini volim sve što je kreativno i što je lepo!


Najlepše dane detinjstva sam provela u mom rodnom gradu Vrbasu. Volim reći da sam Vrbašanka da sam odrasla u Vrbasu i da sam konstantno u njemu živela do moje srednje škole. Ja sam ona generacija koja je posle osnovne škole pohađala 9. i 10. razred i to se sve dešavalo u Vrbasu. Osnovnu i srednju školu sam pohađala na Mađarskom jeziku i za mene je to samo jedna od čari mog života u Vrbasu.


Orosi macka
 

Moje detinjstvo u ovom trenutku posmatram kao da sam živela u bajci, jer sam zaista imala bezbrižno detinjstvo i imala fenomenalne roditelje. Odnos mojih roditelja prema meni sam pokušavala maksimalno prekopirati na moj odnos prema mom detetu. Jednostavno sam želela da imam odnos prema mom detetu, kao što su moji roditelji imali prema meni.

Smatram da sam u tome uspela, jer imam sina koji je uspešan i u svemu ga potpuno podržavam. Moj suprug je izuzetno važan u funkcionisanju naše porodice, jer kako volim reći gura celu stvar i kompletno funkcionisanje naše zajednice, kao glava porodice.


Najlepše dane detinjstva provela sam u Vrbasu!


Napomenula sam da sam u Vrbasu pohađala osnovnu školu na Mađarskom, što mi je i maternji jezik, a mislim da je specifično to što je nas 18 učenika krenulo u osnovnu školu, a da smo se i pre osnovne škole poznavali jer smo svi dve godine zajedno išli i u isti vrtić.

Tako da smo se mi družili i duže od tih 8 godina koliko je trajala osnovna škola, jer smo zajedno išli u vrtić, osnovnu školu, ali i 9. i 10. razred. Svih 12 godina bili smo jedna kompaktna ekipa i niko nije prelazio u drugu grupu u vrtiću ili kasnije drugi razred, tako da smo stalno bili zajedno.

Moram ipak napomenuti da je po meni najveću ulogu u svemu tome i naravno našem odrastanju, odigrala naša razredna iz 1. i 2. razreda osnovne škole, koja je na neki svoj način bila strah i trepet u školi, ali nas je po mom slobodnom mišljenju izuzetno dobro pripremila za kasniji život.


Smatram da nas je naša razredna u osnovnoj školi izuzetno dobro pripremila za kasniji život!


Ne mogu izdvojiti samo jedno ime najbolje drugarice ili najboljeg druga, jer ih je bilo više. Pre 10-tak godina smo organizovali sastanak nas koji smo pohađali školu u Vrbasu i od mogućih 18 iz razreda na zakazan skup je došlo nas 16, a samo dvoje naših drugara nije moglo doći jer žive u Americi.

Veliki broj mojih školskih drugova prešlo je da živi u Mađarsku i uglavnom su svi tamo osnovali svoje firme, a ja sam ostala u Srbiji i nekako me nije privlačilo da idem u inostranstvo i da tamo u tuđini formiram svoj život. Kada smo imali skup generacije i obzirom da je na zakazan skup puno nas i došlo to dovoljno govori o toj našoj kompaktnosti i povezanosti, još od prvih dana detinjstva pa sve do danas.

U srednjoj školi imali smo predmet odbranu, a taj predmet je predavao i naš razredni starešina. Izuzetno smo ga voleli jer je bio pre svega izuzetno dobar čovek, ali smo smogli snage da u jednom trenutku uradimo jednu ludost koja se ogledala u tome da kompletan razred nije došao na njegov čas, a profesor nije mogao doći sebi šta smo mu uradili. Bilo je to jedna mladost i ludost i kolektivno bežanje sa časa, samo tada i nikada više.


Nekako me nije privlačila mogućnost da odem u inostranstvo i tamo formiram svoj život!


Smiruju me pre svega moje cica mace to moram obavezno da naglasim, smiruje me i cveće koje obožavam, a najviše orhideje i ljubičice. Volim biljke koje imaju cvet a nemaju samo zeleno lišće i posebno bih izdvojila jednu palmu, jer nekako me svaki list koji izađe i otvori se (a bude ih 30-tak) jednostavno fascinira.

Cveće volim i nekako sam pokušala da opravdam tu svoju ljubav prema cveću, zato što me fascinira ta savršenost koju cvet poseduje kada procveta ili kada krene novi list. Za mene je fascinatno i to kada iz malog izdanka krene da se razvija nova biljka, jer volim pratiti ako mogu bukvalno svaki sat razvijanja i rasta biljke koju volim.


Smiruju me moje cica mace a obožavam cveće posebno orhideje i ljubičice!


Od slanih jela ne bih izdvojila nijedno, ali bih od slatkiša izdvojila sve. Ako već moram izdvojiti neki slatkiš, svakako bih izdvojila plazma tortu. Nisam neki ljubitelj čitanja i mama me je uvek morala terati da čitam lektiru i sve ostalo što je trebalo, ali znam to da sam pročitala sve moguće knjige o Agati Kristi i to je neki fah koji me fascinira. Da li volim reku, planinu, jezero ili more, rekla bih da volim sve što ima veze sa prirodom i sve primamljivo na neki svoj način.


Cvece
 

Malo vremena imam za sebe da bih se mogla posvetiti nekim čestim putovanjima, ali ako mogu uvek volim da odem u banju. Kada sam bila mlađa i spominjala se banja, uvek sam komentarisala kako tamo idu samo stariji ljudi. Međutim sada kada odem u bilo koju banju kod nas ili u inostranstvu, fascinirana sam koliko mladih ljudi posećuje banje.

Kada sam bila malo dete kupala sam se u Dunavu i tada je Dunav bio izuzetno čist, a sada kada odem u neku čardu koja se nalazi na Dunavu, prosto ne želim ni noge da stavim u Dunav. Na žalost vreme je učinilo to da Dunav nije više ono što je nekada bio... Lepi plavi Dunav.


Rekla bih da volim sve što ima veze sa prirodom nevezano da li je to reka, planina, jezero ili more!


Od filmova bih posebno izdvojila Bibliotekara i tu mogu gledati sve nastavke, volim gledati Indijanu Džons i mislim da je to neki avanturistički stil koji mi odgovara. Mislim da tu mogu opet navesti i Agatu Kristi koju sam spomenula, znači to je nešto što tera čoveka da razmišlja kako bi film mogao da se završi. Ne volim akcione filmove u kojima su glavni glumci Švarceneger ili Silvester Stalone i taj tip filmova prosto ne volim.

Za mene je pitanje koju muziku volim slušati, jedno izuzetno interesantno pitanje. Napomenula sam da mi je Mađarski maternji jezik i da sam išla u Mađarsku školu, ali Gabriela voli kolo, Miroslava Ilića, Marinka Rokvića, Snežanu Đurišić, ali volim i nekadašnju disko muziku, grupu Modern Talking, grupu koja je obeležila moje detinjstvo i tinejdžerske dane, Bili Idola, dok mi je recimo AC/DC grupa koja preferira previše tvrdi stil muzike.

Srednja škola je bila dalje od moje kuće za razliku od osnovne škole koja je bila bliža, tako da sam u srednju školu svaki dan uvek išla biciklom, a društvo mi je pravila moja drugarica koja je živela još dalje od mene. U Subotici sam pohađala srednju građevinsku školu, što znači da sam završila građevinarstvo, a tamo mi je najbolja drugarica bila devojka koja je živela na Paliću.


U Subotici sam završila srednju građevinsku školu!


Kao najveću ludost koju sam napravila u mladosti, mogu izdvojiti to da sam živela u đačkom domu u Subotici, a ona moja drugarica koja je bila visoka metar i jagodu, živela je na Paliću. Ludost je počela tako što se nakon časova u školi nisam odmah vratila u dom, već sam sa tom drugaricom otišla u diskoteku. Moja obaveza je bila da se u đački dom vratim najkasnije do 23h, jer su se nakon tog vremena zaključavaju vrata doma.

Nas dve smo naravno i taj termin promašile i nisam se u dom vratila na vreme, a negde smo svakako morale prespavati. Obzirom da smo iz diskoteke izašle tek u dva sata ujutru, jedino moguće rešenje je bilo da njenim biciklom odemo na Palić i da ja kod nje prespavam. Moja drugarica je došla u Suboticu sa biciklom koji nema paktreger i sad je nekako trebalo izvesti da se nas dve iz Subotice odvezemo njenim biciklom na Palić. Rešenje je bilo u tome da je neko vreme ona vozila bicikl a ja trčala pored nje i kada sam se ja umorila onda je sledila zamena i mogu vam reći da je cela ta situacija bila poprilično komična.


Sto
 

Ako moram birati između bicikla i automobila, izabrala bih i jedno i drugo, a vreme je pokazalo da bicikl ipak ne može baš svuda da prođe i nezgodno ga je voziti ako pada kiša. Smatram da sam relativno kasno položila za vozačku dozvolu, jer kad god je negde trebalo da idem autom, morao je da me vozi moj suprug. I to sam promenila položenim vozačkim ispitom, jer mi je već bilo dosadilo da za svaku situaciju moram angažovati supruga.

Suprug i ja živimo u kući u centru Veternika u ulici koja je paralelna sa glavnim putem ka Futogu i Bačkoj Palanci, a svako veče oko 20h nas dvoje krećemo u šetnju. Šetnju započinjemo u Veterniku i šetamo skoro do samog Futoga, što je negde oko 3 kilometra šetnje u jednom smeru i naravno 3 kilometra šetnje nazad do naše kuće. Šetnju praktikujemo svaki dan i ona se sastoji od brzog hodanja i to sve traje oko sat vremena, a naravno zna da traje i duže ako u šetnji usput sretnemo i neke prijatelje.

Sa suprugom svako veče praktikujem zajedničku šetnju koja iznosi oko 6 kilometara!

Kada neko spomene Vrbas moje srce zaigra, jer sam 25 godina provela u tom gradu. Vrbasa se sećam najviše iz vremena kada je bio industrijski magnat i koji je posedovao izuzetno jake firme od kojih neke i danas rade. Na žalost nemam nikog više od rodbine u Vrbasu, ali do rodnog grada i grada mog detinjstva vrlo rado odem, jer i suprug i ja imamo u tom gradu drage prijatelje.

Ne mogu reći da mi nije bilo teško otići iz Vrbasa, ali smatram ako čovek donese neku odluku da je treba i sprovesti. Tako i ja razmišljam i kada donesem neku odluku u životu, onda zamišljeno odlučujem i sprovesti. Ne volim upotrebljavati reč „Moram“ jer to onda uglavnom znači da vas neko na nešto tera, a život mi je inače nametnuo takav način razmišljanja. Suprug i ja nismo mogli jedno vreme pronaći posao u Vrbasu, a od nečeg se moralo živeti. Kada je naš sin napunio 7 godina, 1997. godine smo prodali kuću u Vrbasu i kupili kuću u Veterniku, kuću u kojoj i sada živimo.

Vrbasu se rado vraćam, jer svi ti ljudi sa kojima smo se suprug i ja družili, formirani su porodični ljudi, a veliki broj prijatelja sad već ima i svoje unučiće i uspešni su poslovni ljudi. U Vrbasu smo uvek imali veliki krug prijatelja i danas ih imamo, rado ih posećujemo i privatno se sa njima družimo.

Uvek kada neko spomene Vrbas moje srce zaigra!

Možda je malo jako da se kaže, ali za mene je moja porodica svetinja. Ne dozvoljavam bilo kome da proziva moju porodicu ili da mi kaže nešto vezano za nju.

Mislim da je svakom potrebno da ponekad bude barem sat vremena sam sa sobom, a volim reći kako mi je ponekad potrebno da saberem dva i dva u glavi. U takvim trenucima razmišljam šta bih još mogla da uradim ili eventualno šta još u svom životu mogu da poboljšam.

U trenutku kada sam trebala odabrati šta da upišem, možda nisam ni bila svesna da sam zaljubljena u građevinarstvo na neki svoj način. U jednom trenutku sam razmišljala da li da upišem medicinu ili građevinarstvo i mnogi moji poznanici kod mene ne mogu da spoje te dve potpuno različite oblasti. Medicinu i dan danas volim, a moja svekrva je često znala da me konsultuje kada dobije neku dijagnozu od lekara.

Imala sam jaku osnovu jer sam bila dobar đak, a matematiku i jezike sam uvek volela i već rano sam osetila da imam kapacitet da mogu znatno više. Kada sam upisala građevinarstvo, ispostavilo se da je to bila moja dobra odluka i pre svega dobra procena mojih mogućnosti.

Kasnije sam upisala i građevinski fakultet, mada sam se morala prebaciti u odelenje na srpskom jeziku što za mene naravno nije predstavljalo nikakav problem. Građevinarstvo sam ipak zavolela prvo u srednjoj školi, jer sam imala izuzetno dobrog razrednog starešinu koji nam je predavao nacrtnu geometriju. Kako ja volim reći, taj nastavnik je kako se to kaže „tražio dlaku u jajetu“. Taj njegov pristup je meni savršeno odgovarao, jer nisam mogla nacrtati bilo kakav projekat, a da to ne bude urađeno onako kako sam ja želela, a to znači po mom mišljenju savršeno.

Smatram da je svakom čoveku ponekad potrebno da bude barem sat vremena sam sa sobom!

Ja volim kuću, živela sam i odrasla u kući, prodala kuću i opet kupila kuću. Ne kažem da nije bilo dileme, ali suprug i ja celog svog života živimo u kući, a dodatno je presudilo to što sam želela da imam cica mace pa i kucu, a naravno cveće i cvećnjak.


Cvece
 

I suprug i ja smo želeli da imamo i garažu za auto, suprug je želeo da ima svoju radionicu i smatram da je takav način života u kući, ostvarenje potpune slobode. U kući imam slobodu da odvrnem muziku koju volim da slušam, ugostim broj gostiju koji meni odgovara i svečano obeležim božić, uskrs ili slavu, onako kako odgovara mom suprugu i meni.


Živela sam i odrasla u kući, prodala kuću i opet kupila kuću ja jednostvno volim kuću!


Ako me neko pita i da mogu odabrati da imam vikendicu na reci, jezeru ili moru, odmah mogu reći kako moj suprug čezne za vikendicom na Dunavu, jer obožava da peca. Želja mog supruga je da boravi pored reke, zabaci pecaljku da mu ja donesem kafu i da nas dvoje pijuckamo kafu pored Dunava i da on uživa u pecanju.

Ako me neko pita koji enterijer volim, onda prvo moram reći kako sam ja stolaru nacrtala kuhinju koju sam želela i to sve u 3D formatu kompletan projekat. Stolar mi je odmah rekao da je nacrt toliko dobro urađen da može materijal odmah odneti da se kantuje. Jedina zamerka stolara je bila kako vrata trebaju biti dimenzija 40, a ja sam mu rekla: „Da znam, ali ja hoću da budu 50“.


Smatram da uvek imam neki svoj stav o životu iza koga uvek stojim!


Nisam neko ko ne želi da sasluša mišljenje druge osobe koje će biti drugačije od mog i ako procenim da nešto treba drugačije uraditi, savet rado prihvatam. Međutim ako smatram da to što mi je predloženo nije za mene dobro, onda ipak uradim ono što sam sama naumila.

Kada razgovaramo o enterijeru koji volim, moram napomenuti kako nam je nedavno u poseti bila žena od koje smo kupili kuću u kojoj sada živimo. Žena je stala ispred naše kuće i pozvala nas je da bi nam odmah rekla, kako ne može verovati da je to ona kuća koju je ona nama prodala.

Moj suprug je sa spoljne strane kuće do samog praga sve renovirao, a od praga u unutrašnjosti kuće sve je urađeno po mojoj ideji pa i želji. Volim koristiti kamen u uređenju dvorišta, a u unutrašnjosti kuće kao materijal kojim se uređuje enterijer volim drvo. Za mene je drvo primamljivije za uređenje unutrašnjsoti kuće, a naravno drvo po meni donosi i toplinu.

Jako volim da dograđujem, pregrađujem, prepravljam i uživala sam u takvim aktivnostima kada smo suprug i ja sređivali našu kuću. Puno toga smo promenili u samom dvorištu, uklonili smo za nas nebitne pomoćne prostorije, izdigli smo nivo dvorišta u kome je nekada kod velikih kiša bilo puno vode, jednostavno volim da planiram i uradim onako kako mislim da je ispravno i smatram kako uvek unapred treba imati neku svoju viziju.


Do praga kuće sve je renovirano po ideji mog supruga, ali od praga što znači u unutrašnjosti kuće, sve je rađeno po mojoj ideji i želji!


Ako me pitate zašto sam odlučila da se bavim prometovanjem nekretnina, mogu odmah odgovoriti kako je to oblast koja je najbliža građevinarstvu, a napomenula sam da sam završila srednju građevinsku školu, kao i građevinski fakultet.

Nikada nisam imala ambicije da radim u nekom projektnom birou, jer smatram kako mogu kvalitetnije iskoristiti svoju energiju ako idem na teren. Osim što imam veliko iskustvo u prodaji nekretnina, građevinarstvo koje sam završila daje mi mogućnost i slobodu da posavetujem kupce, kako kupljenu nekretninu da prilagode svom budućem svakodnevnom životu.

Naravno kompromisa uvek mora biti, ali smatram da u nekretnini koja je već napravljena ljudi mogu stvoriti sliku kako to sve može da izgleda, dok je to samo jednim projektom na papiru teško dočarati.


Prometovanjem nekretninama počela sam da se bavim jer su nekretnine bile tematski najbliže građevinarstvu koje sam završila!


Imam duži radni staž u prodaji nekretnina nego što radim za „Solis“, ali konkretno nedavno se napunilo 12 godina otkako radim za Solis. U agenciji „Solis“ sam se najduže zadržala i danas radim za nju, zato što mi savršeno odgovaraju uslovi za rad koje nudi agencija.

Kada sam počinjala raditi, tada je za „Solis“ radilo 20-tak agenata i okruženje se naravno vremenom menjalo kao i broj stalnih agenata. Agencija je vremenom znatno napredovala tako da „Solis“ ovih dana broji 40-tak saradnika. Smatram da je agencija za koju radim izuzetno stabilna i jaka. Vlasnik agencije „Solis“ gospodin Gordan Lemajić je napravio sjajan potez i doveo mlad kadar i koji je na taj način znatno podmladio kadar same agencije.


Život u kući je po meni ostvarenje slobode!


Ranije posao agenata koji su se bavili posredovanjem u prometovanju nekretninama nije bio toliko cenjen. Međutim sada agenti koji se ozbiljno bave ovim poslom, imaju položene licence i vidljivi su.

Svi agenti u „Solis“ agenciji, moje koleginice i kolege poseduju licencu, zvanično su zaposleni i imaju stalni radni odnos i sada je naša profesija priznata. Vlasnik agencije „Solis“ u kojoj radim, izuzetno vodi računa o svim bitnim detaljima vezanim za naš posao i to nam zaista pomaže u svakodnevnom radu. Trebam svakako napomenuti kako agencija „Solis“ ima i najdužu tradiciju u posredovanju prometovanja nekretnina u Novom Sadu, što zaista treba poštovati.


Agencija „Solis“ ima najdužu tradiciju u posredovanju prometovanja nekretnina u Novom Sadu!


Prvu nekretninu sam prodala jako davno i to jednoj izuzetno finoj porodici iz Kikinde, a bilo je izuzetno simpatično to što su mi nakon završenog posla na poklon doneli Banini čajno pecivo. Nekretninu koju su kupili platili su gotovinom i sećam se da je to bila garsonjera koju su kupili svom detetu koje je trebalo da krene na fakultet.

Moram reći da je ipak malo lakše i jednostavnije prodavati stanove. Kuće su izuzetno specifična nekretnina a smatram da su sve kuće građene sa nekom dušom i svaka kuća u startu ima svog vlasnika koji je gradio. Svaki vlasnik je uneo puno emocija u kuću koju je gradio, dok te emocije naravno nisu toliko bitne za novog vlasnika, koji kupovinu gleda sasvim praktično iz nekog svog ugla. Prodaja kuće je izuzetno specifična, dok je kod stana sve pojednostavljeno, jer stan ima četiri zida i to je to.


Orosi kolektiv
 

Moram još jednom napomenuti kako mi to što sam završila srednju građevinsku školu, kao i građevinski fakultet puno pomaže u mom poslu. Naravno da sam vremenom išla i na druge obuke vezane za prodaju nekretnina, ali se kada uđem u nekretninu odmah vraćam tom građevinarstvu i da to malo pojasnim. Kada uđem prvi put u nekretninu koja se prodaje, odmah gledam gde se nalazi noseći zidovi, gde se nalazi noseća greda i koji bi se delovi te nekretnine mogli nekom adaptacijom izmeniti ili čak pomeriti.


Prvu nekretninu sam prodala jako davno jednoj finoj porodici iz Kikinde koja mi je na poklon donela Banini čajno pecivo!


Moram napomenuti kako sam na početku imala određeni problem u komunikaciji sa klijentima i rečeno mi je kako ne saslušam do kraja izlaganje klijenata. Moram reći kako mi je tu puno pomogao vlasnik agencije „Solis“ gospodin Gordan Lemajić, koji me je posavetovao u jednom razgovoru i predložio kako da pospešim svoju komunikaciju sa klijentima. Taj razgovor sa njim mi je zaista puno pomogao u kasnijem radu i sada mi se često desi da prvi put nekom pokažem jedan ili dva stana i odmah sledi ugovor o prodaji.

Moj svakodnevni posao je najviše zasnovan na preporukama zadovoljnih klijenata. Mogu reći da je čak 90% mog posla zasnovan na preporukama ili „povratnicima“ kako ja to volim reći, što znači da me opet kontaktiraju klijenti koji su mojim angažmanom ranije prodali ili kupili neku nekretninu.

Najdraža prodaja a mogu reći i najbolja prodaja je svaka prodaja, kada klijenta prvi put odvedete da vidi neku nekretninu i vratite se sa njim u agenciju, odmah dogovorite posao i potpišete kupoprodajni ugovor.


Moj osnovni cilj je podjednako zadovoljni prodavci i kupci nekretnina!


Ne pokazuju svi klijenti emocije kada dogovorim prodaju ili kupovinu neke nekretnine. Mada iskreno rečeno, meni nije cilj samo da klijentu prodam nekretninu ili potencijalnom kupcu omogućim kupovinu, već je moj osnovni cilj da imam zadovoljne kako prodavce tako i kupce.

Jer upravo od zadovoljnih klijenata dolazi i naredna preporuka i moj novi potencijalni klijent. I upravo ovo moje razmišljanje volim podeliti sa svojim mladim kolegama, kojima želim pomoći u njihovom radu i napredovanju.

Moram ispričati i jednu anegdotu koju sam imala sa klijentima iz Crvenke, a zvao me gospodin koga sam tada prvi put čula. Najteže mi je bilo organizovati da oni pronađu slobodno vreme za razgledanje dvosobnog stana u Podgoričkoj ulici, a da žena koja je prodavala stan dođe iz Nemačke radi konkretnih dogovora oko prodaje stana.


Od zadovoljnih klijenata dolazi nova preporuka!


Nekako sam uspela bukvalno u minut dogovoriti susret kupaca iz Crvenke i žene iz Nemačke prodavca stana. Razgledanje stana, potpisivanje i overu ugovora u sudu, uknjižbu kao i isplatu sam uspela regulisati do 14 časova. Klijenti su bili toliko oduševljeni kako sam to sve tako brzo uspela završiti da mi je žena iz Nemačke koja je planirala da se odmah vrati za Nemačku rekla kako će ostati u Srbiji još dva dana, jer želi obići rođake u Futogu koji takođe hoće da prodaju kuću i da ona želi da isključivo ja prodajem tu kuću.

Završetak cele te priče je bio taj da sam prodavca i kupce odvela u Čardu na Dunavu gde ja često odlazim sa svojom porodicom. Za klijente sam obezbedila i tortu koju sam im poslužila i moram reći da je za sve nas to bio jedan izuzetno uspešan, ali i lep dan. I dan danas se čujem sa tim ljudima i to je zaista vrhunac uspeha u mom poslu, kada su klijenti prezadovoljni vašim angažovanjem i kvalitetnom uslugom.


Nemam presiju i ja ovaj posao radim zato što ga volim!


Nadam se da će me zdravlje poslužiti i da ću još dugi niz godina uživati u ovom poslu koji radim sa puno ljubavi, a mladim kolegama bih poručila da u poslu sa nekretninama sve zavisi isključivo od njih i da ne postoji nikakav spoljni faktor koji može da ih poremeti u njihovom poslu. Što se Novog Sada tiče smatram ga velegradom iako ga mnogi smatraju malim, grad koji poseduje sve što jedan velegrad treba da ima, kao i grad koji ima izuzetno pitome stanovnike.

Gabriela Orosi

fotografije: Gabriela Orosi

 

 

Komentari

Komentar

Milena 09/Apr/2021

Ko god radi ono što stvarno voli, radi to dobro. Svaka čast, gospođo :)


Komentar

Marija 09/Apr/2021

Lepo je videti da neko uziva u svom poslu i iskreno govori o svojim iskustvima. Svaka cast i samo napred! Sve pohvale za Gabrijelu a i za celu agenciju Solis.


Napišite komentar